Визорчић има интегрисани мрежни стек, те ради и PPP ако ми је до тога,  него тренутно постоји изразити мањак квалитетних било каквих мрежних програма за PalmOS 3.5 те га терам као терминал.

Званично, време проводим радећи на Индијана универзитету, у лабораторији сјајног професора психологије Роберта Голдстона.  Истог сам упознао давне 2001. у Бугарској, на летњој школи когнитивних наука (где сам се уденуо за џ. захваљујући тада издашним стипендијама).  Уопште узев, радити као програмер у лабораторији за психологију — па још наклоњеној когнитивизму — веома је испуњавајућ посао.  Пишу се програми за моделирање психолошких модела; раде се експерименти над студентима; има се времена и прилике за учење нових фазона у информационим технологијама, барем колико дозвољава таква позиција.  Ипак ово није озбиљна програмерска фирма, нико не поставља озбиљније захтеве у смислу парадигми које се морају поштовати или нпр. система за контролу верзија (subversion је био мој избор, премда ме Филип успешно убеђује да треба прећи на git).  Дакле, бити сам свој мајстор има предности, али има и мана: можете да урастете у лоше навике, јер нема ко да вас усмери у правцу добре програмерске праксе.

Незванично, а томе још увек (и надам се да ћу увек и моћи) придајем већи значај, гурам некакве сопствене пројекте и пројектиће.  Играм го и први сам кју, барем у тренутку док ово пишем, премда се график у последње време мрда нагоре.  Пишем парсер за SGF фајлове у Ruby-ју, контам како да направим Д Некст Биг Финг и увалим је Гуглу у пакету са мном, те посећујем часове јапанског језика под вођством феноменалне Мићико-сан. А учим и словачки (знате, то је она друга половина бивше Чехословачке; значи, не Словенија, него Словачка: Братислава, Кошице, кувано кромпир-тесто са козјим сиром, лепе жене, учтиви људи) од пријатељице из оданде, премда ме она шиша у брзини којом учи српски.  Ваљда је лако кад је неко талентован за језике попут ње, онда се све „лепи на вас”, да употребим фину стилску фигуру из словачког.

Ваља споменути и Катарину и Јелену, без којих бих овде у Блумингтону бих бар једном остао без ‘леба да јем (па макар он био и буђав), вишекратно без друштва за биоскоп, а небројено пута без смеха и разоноде.  Фала ви

Ето, штовано читалиште, то вам отприлике дође то као сума мојих значајнијих вектора дејствовања.  А ви не будите лењи тер оставите покоје коментарче; немојте да минете поред блога ми као поред турског гробља им.  Јер ваља знати за кога ја ово пишем и шта тај народ уопште мисли.

Будите ми здрави и весели сви, а нарочито Ружичанствена.

Него, ваља нам се сада припазити какве елементарне непогоде, залуталог метеора, инвазије ванземаљаца и томе сличног.  Знате како у холивудским филмовима који се баве том тематиком председник увек буде црнац.  То вероватно из друге намере; јер који год председник да се затекне у таквој гунгули, може се рећи да се нашао у дебелим говнима, а кога ћемо да гурнемо у говна ако не црњу.  Али опет, шта га знаш; неки би до пре пар година рекли да ће пре небо да нам падне на главу него што ће црнац да постане председник Америке, па ето, и то се зби.  Јел’ зна неко како се на марсовском каже „нихт фојерн, их хабе гутен шнапс”?

Well, there you have it, the fuss is over, Obama goes to the White House!  It’s not like we didn’t expect it to happen, not like we didn’t hope it would, but still, it’s rather nice to see something different and exciting happening.  Obama was a better choice by a long shot, when compared to that geezer McCain; and I’m not referring to McCain’s age, but to his backwater view of the world (ipso facto America, right?), which is fully sufficient to label him as an old croak. Obama is undeniably more diplomatic, even with Biden alongside as his advisor on foreign policies.

Anyway, we oughta be careful now and get ready for any impending elementary disaster, stray meteor, alien invasion and stuff like that.  You know how in those Hollywood movies that portray such events the president is always black?  Agreed, the original intent was probably of a different kind: whoever has to deal with such a mess as a president can be said to be in deep shit, and who better to toss into deep shit than a black fellow.  But, then again, what do you know?  Just a few years back, some would’ve said that sooner the Earth would shatter and open than a black guy become the president of the U.S.A., and yet it has come to pass.  Anyone knows how to say “Nicht feuern, ich habe guten Schnaps” in Martian?

Ако ме ико питао буде,
због чега бежим, избегавам људе,
ја ћу му само с осмехом рећи:
„Ради се о изгубљеној срећи…”

Моја мала лоше је спавала,
јастук велик, јастучница мала
Моја мала сва се нажуљала,
јастук велик, јастучница мала

Ти си моја фуруница,
ја сам твоја цепаница;
наложимо, драга,
ватру љубави

У рану зору
да убијем време
кубуру узех
седох на слеме

У даљини видех
нешто се миче
Узех на нишан
јал’ куче, јал’ ‘тиче

Кубура трже
опали сама
с’ магарца скиде
кум-Радована

Свузгах се доле
кренух да бегам
од мртвог кума
да га не гледам

На крају села
дигле се виле
вичу ми људи
“Устави, Миле!”

Општинска зграда
слегло се село
судија чита
гледам га бело

Кума ми плаче
и кумчад сирота
што сам им татка
лиш’о живота

У рану зору
да убијем време
кроз решетке гледам
да олакшам бреме

У даљини видим
где магаре јаше
кум-Радован лично
с брда ми маше

Зове да кренем
са њим на пут
код светог Петра
на мезе и љуту

(Напомена: ово је обрада Стингове „I Hung My Head”.  Ако може Johnny Cash, може и Бане Мочуга и то још сто пута боље.)

“Рас-паран пар,
рас-паран пар,
у мојој си души
направила дар-мар!

Рас-паран пар,
рас-паран пар,
нико не зна код кога је
трошак, а код кога ћар!

(Напомена: идеална сцена за спот био би распојасани весељак у кафани, за столом са (наравно) коцкастом мушемом и са чашицом брље у руци, којом наздравља певачици што се мота око њега (само врцка, он је тај који пева).  Ноге су му прекрштене на столу и види се једна бела и једна тегет чарапа испод црних ципела.)